Primena računara u školama kao sredstvo za učenje

Zadnjih nekoliko godina dosta se priča o primeni računara kao pomagalu pri ućenju. Nažalost sve ostaje na tome da se školama kupe računari koji nažalost neće služiti ničemu, ili uz malo sreće služiće samo za jeftinu zabavu na Facebook-u i ostalim socijalnim mrežama. Sve u svemu, propala investicija. Nađe se poneki zainteresovani učenik koji ima želje da radi i uči, ali opet sve uzalud kada postoje granice. Takvi učenici neće moći da napreduju dalje, i ono što je još bitnije ono naučeno neće umeti da primene u praksi – za rad i učenje. I sve to zahvaljujući starinskom obrazovnom sistemu, profesorima i predrasudi. Na ovo naravno utiče i ekonomska situacija, jer pravljenje sistema i software-a za učenje zahteva puno uloženog novca. Sada tu dolazimo do improvizacije. Sam predmet informatika, zamišljen je tako da učeniku pruži neke osnove korišćenja računara, koji većini osnovaca i srednjoškolaca deluje teško i glupo za učenje. Pa čak i nepotrebno. U malim sredinama, tako i u velikim širom naše zemlje vlada velika nekultura, neobrazovanje i predrasuda. Recimo da smo spremni sa finansijske strane da realizujemo primenu računara za učenje. Naravno mislim na primenu računara kao sredstvo učenja svih predmeta u osnovnim i srednjim školama. Problem na koji će se naići jesu učenici. Nemaju osnovu za rad na računaru, a nemaju ni želje da to nauče. Greška našeg obrazovnog sistema u ovom pogledu, ogleda se na način bodovanja i ocenjivanja. Ovom predmetu se ne pridaje puno značaja.  U osnovnim školama, ovaj predmet je izborni, što znači da skoro niko neće biti oboren. Pa čak i da bude, sigurno će proći popravni. U srednjoj školi je to drugačije, obavezan predmet, ali gradivo dosta slabo. Ceo program za osnovnu školu svodi se na učenje Paint-a, Word-a, PowerPoint-a i Excel-a, pa čak je i to slabo pokriveno. Srednje škole isto, samo za nijansu opširnije. Posebno je zanimljivo da je čak i za tehničke škole gradivo isto za pojedine razrede, i to za profile elektrotehničar računara. Stvara se površna slika vezana za korišćenje računara i njegove primene. Sam učenik ne vidi kakvu bi korist imao od svega ovoga.  Pošto sam već napomenuo da je potrebno puno novca za realizaciju, a mi to nemamo, treba samo da improvizujemo. U čemu se sprovodi ta improvizacija? Korišćenjem edukativnih lokacija na internetu, grupnom diskusijom itd. Radi testiranja novog sistema učenja, tj. primene računara u učenju školskog gradiva, napravio bih sledeći „ogled.“ Kao primarnu grupu uzeo bih „slabije“ učenike za testiranje. Podelio bih tu grupu na dva dela. Cilj je da svaka grupa naučeno gradivo prezentuje usmeno i pismeno (u vidu seminarskog rada). Prva grupa bi učila standardno vodeći se isključivo udžbenikom. Druga grupa bi pored korišćenja udžbenika ( radi određivanja koncepcije i osnovnih crtica ), bila forsirana da koristi internet za dodatne činjenice, razmenu informacija, materijala i diskusiju. Bez sumnje mogu da tvrdim da bi druga grupa bila uspešnija, i da bi dobili veće ocene. Na ovaj način bi čak i uvideli prednost korišćenja računara i interneta i primenu istog u edukaciji. Zašto mislim da bi druga grupa bila uspešnija? Iz prostog i očiglednog razloga. Standardno učenje iz školskog udžbenika ograničeno je znanjem autora istog, njegovim pogledima i sugestijom. Korišćenjem računara i interneta ( kao jednim od slobodnih medija današnjice ), učenici bi imali prilike da sakupe više materijala, nepoznatih činjenica i da na kraju sve to lepo prezentuju u štampanom, a i elektronskom obliku koristeći odgovarajući software. Naravno ova grupa bi bila primorana da savlada korišćenje računara. Verujem da ne bi bilo previše lako za njih, ali bi im kasnije mnogo značilo. Ne trebam da pominjem da postoji veliki broj edukativnih lokacija. Nešto na Srpskom, a dosta toga na Engleskom (sva sreća pa on nije problem). Neke od tih lokacija su i Wikipedia, Google Books, razni portali namenjeni prirodnim naukama, zatim online digitalne biblioteke i digitalna izdanja knjiga (npr. domaći sajt „Antologija Srpske Književnosti„, opšta književnost „Read Print“ itd. ) Naravno olakšali bi im kada bi smo uradili ono što je moguće. Pod tim naravno mislim upoznavanje korišćenja računara u ranijim razredima sa mnogo višim kriterijumom. A da ne pominjem da svaki posao danas zahteva poznavanje rada na računaru i poznavanje Engleskog jezika (koji bi pritom bio isto prisvojen). Nadam se da neke od vas ne moram da podsećam da se ovakav obrazovni program sprovodi već godinama širom sveta. Negde manje, a negde više uspešno, u svakom slučaju nivo obrazovanja bi bio veći nego sada. Ali dok se bude razmišljalo na klasičan način (koji je dosta nekreativan) ostaćemo na dnu po pitanju obrazovanja.